Definicija trećeg stanja

Autoimune bolesti su brojni poremećaji koji nastaju kao posledica gubitka imunološke tolerancije organizma na sopstvene antigene ili, najkraće rečeno, radi se o bolestima kod kojih organizam napada sopstvene ćelije. Zaštitni mehanizmi ne razlikuju između prijatelja i neprijatelja organizma, znači između sopstvenih i stranih molekula belančevina. Ovaj mehanizam inače funkcioniše dobro, ali kada jednom organizam krene da pravi antitela to znaci da T-limfociti prepoznaju neprijatelja u strukturama organizma i ne mogu više da naprave razliku između svojih i stranih ćelija i tkiva, te dolazi do hronične upale. Reakcije tela kod autoimunih bolesti se mogu porediti sa alergijom, gde imuni sistem takođe reaguje pogrešno, samo što su kod autoimunih bolesti reakcije protiv sopstvenih ćelija, a ne stranih (na primer polena, namirnica, prašine itd.).

Imuni sistem obično pomaže u zaštiti tela od infekcija koje izazivaju mikroorganizmi kao što su bakterije, virusi ili gljivice. Imuni sistem se deli na dva sistema: ‘urođeni’ (ne-specifični) i ‘adaptirani’ (specifični) imuni sistem.

Urođeni imuni sistem prisutan je od rođenja i predstavlja prvi nivo odbrane tela od mnogih uobičajenih mikro-organizama. Obuhvata različite vrste ćelija koje odmah reaguju na napade mikro-organizama bez obzira na to da li se telo sa njima pre susretalo. U te ćelije spadaju:

  • Mastociti i leukociti (bela krvna zrnca, kao npr. eozinofili, bazofili) koji napadaju agense – izazivače upale svojim toksinima (otrovima).
  • Fagociti (bela krvna zrnca kao npr. neutrofili i makrofagi) koji prepoznaju, napadaju i uništavaju mikro-organizme – napadače, izazivače infekcije.
  • Ćelije ‘prirodne ubice’ koje se bore sa infekcijom tako što uništavaju inficirane telesne ćelije.

Adaptivni (specifični) imuni sistem zasniva se na memoriji/pamćenju prethodnih infekcija. Kada je telo izloženo novom mikro-organizmu koje prepoznaje kao strano telo (‘antigen’), tokom nekoliko dana organizam uspostavi proizvodnju posebnih antitela – odgovarajućih baš za određeni antigen koji je napao organizam. Ukoliko se telo naknadno ponovo susretne sa istim antigenom, ono kreira specifičan odgovor koji se brzo aktivira zbog ovako formirane imunološke memorije. Osnovne ćelije koje su uključene su:

  • T-limfociti: koji napadaju mikro-organizme unutar ćelija vašeg tela i proizvode hemikalije citokine koje pomažu u organizovanju i sakupljanju ostalih imunih ćelija.
  • B-limfociti: koji stvaraju imunoglobuline (‘antitela’) koji uništavaju specifične mikro-organizme i pomažu fagocitima u radu.

Do sada je poznato oko 80 vrsta autoimunih oboljenja, a ljudi mogu istovremeno imati više od jednog poremećaja. Najčešće su dijabetes tip 1, reumatoidni artritis, multiple skleroza, Hašimoto, Lupus erythematodes (bolest kože) i Morbus cron (hronična upala creva). Patogenezu i kliničku sliku bolesti određuje sopstveni antigen, koji je napadnut odnosno organ na čijim se ćelijama taj antigen nalazi pa razlikujemo dve vrste autoimunih bolesti;

  • Organ specifične autoimune bolesti, kao što su npr. Hashimoto tireoiditis ili autoimuni hepatitis.
  • Tkivno specifične autoimune bolesti, za koje kažemo da su sistemske bolesti kao što je na primer anafilaktična purpura (ospa)

Na primer, kod dijabetesa tip 1 je “napadnuta” gušterača, a imuni sistem uništava ćelije koje proizvode inzulin. Kod sistemskih autoimunih reakcija je pogođeno više organa, kao na primer kod reume, gde je obično bolešću pogođeno više zglobova u telu.

Kod nekih osoba javljaju se i autoimune i autoinflmatorne bolesti. Oba poremećaja dešavaju se usled konstantne stimulacije imunog sistema. Ipak, različite komponente vašeg imunog sistema su “previše aktivirane” i odgovorne za simptome vašeg adaptivnog imunog sistema (T i B limfocita) u autoimunim poremećajima i vašeg urođenog imunog sistema (fagociti) u autoinflamatornim poremećajima.

Autoinflamatorne bolesti su grupa retkih, naslednih zapaljenskih poremećaja koji se događaju u odsustvu bilo koje infekcije. Ćelije vašeg urođenog imunološkog sistema izazivaju odgovor na upalu čak iako nisu došle u kontakt sa antigenom u telu. Autoinflamatorne bolesti takođe mogu da budu prouzrokovane dejstvom infekcija ili prirodnih bakterija u crevnom sistemu i disajnim putevima. Osobe sa autoinflamacijskim oboljenjima obično imaju intenzivne i učestale napade temperature, koje prate simptomi groznice, osipa, otečenih zglobova, bolova u stomaku, dijareje, umora i gubitka telesne težine.

Zašto neko oboli od autoimune bolesti medicina još nije utvrdila. Često je u igri više faktora, ali kod većine ovih bolesti geni igraju veoma važnu ulogu. Ukoliko postoji genetska predispozicija, znatno se povećava rizik oboljevanja od autoimune bolesti.

Ali, ne zavisi sve samo od gena, postoje i drugi faktori koji utiču na nastanak bolesti. Ishrana je izuzetno važan faktor jer proizvodnja antitela se dešava upravo u stomaku. Pravilnom ishranom može se sprečiti proizvodnja novih antitela. Više o tome posebno. Dalje, ekstreman stres, infekcija određenim virusom ili čak i trudnoća mogu dovesti do preterane reakcije imuniteta. Zanimljivo je da su prema nekim istraživanjima žene puno sklonije bolovanju od autoimunih bolesti (skoro 79% svih pacijenata u SAD su žene). Pušenje je značajan faktor rizika.

Do danas, medicina nije smislilla terapiju za lečenje autoimunih bolesti. Tretiraju se posledice, najčešće kortizonima i imunosupresivima (koji usporavaju imunitet). Prevencija je živeti zdravo, hraniti se zdravo i raznovrsno, kretati se i time pojačati imunitet.

Ovo napisano o autoimunim bolestima je ono što se može naći u literaturi. Ono što ne piše u literaturi jeste detaljno obrazloženje zašto se proizvode antitela, kako funkcioniše taj mehanizam i kako ga sprečiti i ponovo se osetiti zdravim. O tome u narednim tesktovima.

Izvor:

www.pospid.org.rs